Istorija lemljenja
Čovek je jedva naučio kako da koristi metale u svoje svrhe kada se pojavila želja da im se pridruži. Mnogi komadi nakita, alata i naoružja koje znamo iz bronzanog doba dobili su svoju funkciju i lepotu lemljenjem. Danas je teško reći ko je prvi otkrio kako se “leme” metali. Jedno je sigurno; zlatari drevnog Egipta znali su da spajaju zlato pre više od 5.000 godina. Njihove kolege u Troji takođe su bili majstori lemljenja mnogo pre nego što su drevni Teutonci mogli i da sanjaju o takvim rukotvorinama. Lemljenje je “postalo punoletno” kada je kalaj otkriven kao metal za lemljenje – a to je bilo pre 4.000 godina! Od tada je svetska tehnologija lemljenja bila na putu prema gore. Prvo se proširio po Mediteranu. Krićani su to pokazali Etrurcima, koji su je potom učili Rimljane a zatim i mnoge druge, uključujući i manje razvijene kulture tog doba. Umetnost lemljenja poboljšavana je i sofisticirana od kulture do kulture, iz generacije u generaciju. Gledajući unazad, najupečatljivija dostignuća mogu se pripisati starim Rimljanima. Lemili su olovne vodove dužine 400 km sa šavovima koji su mogli da izdrže 18 Atm (!), I dočarali peći i kade od bronze, da ne spominjemo umetnost svojih zlatara i oklopnika.
Kontinuirani razvoj i usavršavanje tehnologije lemljenja, posebno u prošlom veku, ne samo da je došlo do povećanog napretka u zanatskom lemljenju, već je i naše razumevanje postalo preciznije u pogledu naučnih interakcija koje se dešavaju tokom lemljenja. Shodno tome, meko lemljenje se razvilo u nezavisno polje proizvodnog inženjeringa u elektronskoj industriji. Ono u jednakoj meri kombinuje discipline mehanike, hemije, fizike i metalurgije.